Laza Kostić – Poslednja Ruža lyrics

Letnje je veče, kroz lišće suho
Lagan vetarac tiho je duh'o,
šuštalo je lišće, k'o da reci zbori,
K'o da nekom tepa, il' nekoga kori,
Al' meni to dušu silno pokreta,
K'o da su glasi s onoga sveta.

Al' u tom lišću ona ruža jedna,
Ona jedna, ona ruža poslednja,
što još zaosta iza svojih druga,
Ka proročica beda i tuga,
što kazujuć propast rodu svom doskora
Reč svoju sama preživet mora;

Pa sad je dole spustila glavu,
U zemlju gleda, gleda u travu,
A po travi lišće rumeno-bojno
K'o krvca kad kane na polje bojno.

Tako ruža mala svoje mrtve smatra,
Katkad se kao s lišćem razgovara,
I ona zbore kao da razume;
Ti njihovi zbori opčinili su me,
Daleko mi duša s njima odleta,
K'o da su dusi s onoga sveta.

Al' ne znam šta zbore, glas me svaki vara,
Ko pita koga, ko li odgovara?
Da l' ruža pita u lišću duše
Na onom svetu kakve su ruže?
Il' koja duša ružici tepa:
Hodide s nama, ružice lepa!
Tek na to ruža što glavicom kreće,
Da l' kaže: hoće! da l' kaže: neće?


A ja se snuždim; velja mi je muka,
Sve me nešto goni, sve me nešto nuka
Da i ja ružu zapitam koju,
Zapitam za koju nevolju svoju;
'vako bih je pit'o, 'vako bih je kuš'o:
Osamko bedna, poslednja ružo,
što gledaš dole na svoje mrtve,
Na roda svoga uvele žrtve,
Da li ti kadgod ko poručiva
Od severa hladna, il' juga živa,
Da l' ti poručiva koja rujna sela
Od Prizrena stara, il' Budima bela,
Donoseć bajke u mirisu čednom,
O divnom jednom plemenu bednom,
Uveloj slavi roda jednoga,
Plemena moga, roda srpskoga?
Da li si čula, u vrtu sveta
Da jedno drvo ružino cveta,
što mu ruže mire sa sviju strana,
Koliko ruža, toliko rana,
što im mirisi lete po svetu,
Da l' i do tebe, ružo, dospedu?
Da l' i do tebe kada doskore,
Da li o svome drvetu zbore?
Da li ti zbore, da li ti se tuže,
Kako se drvu ogranci suše,
Kako je došla guja iz dola
Poganim zubom u drvo bola,
Pa sad je bono, suši se sada
Zarazom smrtnom otrovna gada?
Da l' ti se tako žale i tuže
Mirisi teški srbinjske ruže?
Pa kad se tako tuže sve teže,
Da li ih tvoji mirisi teše?
Da li im, sestra, zboriš u nadi,
Daleko tamo, istoku na vrati',
Otkud je tvorac narode pren'o,
Da ima drvo blagosloveno,
što ga ubada zver otrovana,
Pa je puno bolje, pa je puno rana,
Al' iz svake rane, uboca duboka,
Bistrina teče mirisna soka?
Taj divan miris tamjanom se zove,
Nadaleko miri, nadaleko gore,
Dolaze ljudi, pa ga ljudi beru,
U hramovi ga na ugljevlje steru,
Neka miriše, neka im reče:
I s otrova kako blagoslov teče!
Da li ih teškaš, ružice, tako,
Da li se daju utešit lako,
Sete l' se i svog drveta tada?
Da l' im se duša umorna nada,
Da l' im se nada, da će po sreći
I s njega sveti tamjan poteći,
Na ubod svaki otrovne guje
Iz bujna srca probiti struje,
Da zamirišu, svet da zanesu,
Milinom da se duše potresu,
Anđeli da se začude sami
Kad zamirišu prosvetni hrami?!
Oh, hoće l', ružo, proreći meni
Taj časak doći blagosloveni?
Hoće l' se zbiti - je l' da će, je li,
Poslednja ružo, cvete moj beli?

Tako je pitam nekoliko puti,
Gledam je, slušam, al' ruža ćuti,
Tek ruža moja što glavom kreće,
Da l' kaže: hoće! Da l' kaže: neće?



Osamko moja, poslednja ružo,
Il' ti je osam veće dotuz'o,
Il' drugi jadi na srcu ti stoje
Kad ćutiš tako na reči moje?

Možda, u slepoj nuždi života,
Pregorela si nesreću roda,
Pa ti je duša skupila krila
U javi crnoj lep san da sniva,
Pa ti se ispod odmorna sana
Na srcu malom stvorila rana,
Potajna rana, što te zatišta,
Kad onaj vetrić ovud propišta,
Povetarca onog lagano krilce
što ti rumeno milova lice,
Povetarac onaj ljubavni, meki,
što ti se kleo ljubit te na veki,
Pa ujedared ode iznenada,
Poneo ti miris, ostavi jada,
Pa nikad, nikad, nikada više
Grudi ga tvoje ne osetiše!

Je l' tako, ružo, cvete rumeni?
Al', oh, ne tuži, tako j' i meni!
I s mojim srcem tako se zbiva,
I moje srce ljubi i sniva!

Oh, znaš li, ružo, rumeni cvete,
Danove čete kad zora povede
I ti se, ružo, buditi staneš,
Nanovo živneš, nanovo da'neš,
Snova se nadaš, snova si očajna.
Znaš li što j' onda rosa tako sjajna?

Opazila je rosa, kad je pala,
Opazila jednog anđela mala,
Od sjajnog lika rosa se zanela,
Pala je dole, lik je ponela,
Pa otud sija, od otog lika,
A lik taj, ružo, moja je dika!

Pa znaš li, ružo, znaš otkuda je,
što rose tako zamalo traje,
što tako brzo rosa odleti? -
Nje što se, ružo, nje što se seti!
Rosa i zora, cveće i granje,
Sve je to divno, al' samo sa nje!
Vetarac onaj, što tebe 'nako,
što te onako ostavi lako,
I on je možda od nje ti doš'o,
Mrežom je njenih vitica proš'o,
Mirisom svežim njezine kose
Dojio mlade kapljice rose,
Pa kad je, ružo, na tebe pad'o,
Mirisom otim tebe je svlad'o,
A on je ost'o sirotan, deran,
Pa kako tebi da bude veran!

Al' nemoj, ružo, moj bedni cvete,
Da ti se jadi na meni svete,
Već kaži, ružo, ružo, ne taji,
šta su ti rekli ti uzdisaji?
Ti uzdisaji najslađe mome
šta poveriše srdašcu tvome?

Je l' ti šan'o možda koji uzdah kratki
Moj da će biti anđelak slatki,
Moj da će biti - ta reći je mor'o!
Moj da će biti al' skoro, oh, skoro!?

Tako sam ružu molio lepo,
Pa sam joj lask'o, pa sam joj tep'o,
Al' ona valjda ne čuje mene,
Već samo ćuti, ćuti pa vene,
Glavicom malom tek-tek što kreće,
Da l' kaže: hoće! Da l' kaže: neće?