Beogradski Sindikat – КАСНО ЈЕ lyrics

Стопут ме овај живот бацио на колена,
друге би болела, моја су одолела,
устао и наставио, улица је горела,
триста опекотина, доживотна робија.
Сузе сам брисао, јер ме није волела,
авлија проклета, туга је голема,
џепови јој били пуни, у срцу сиротиња,
зато ме је скоро свака гето риба одбила.
Стебови у леђима, било их је стотина,
БГ џунгла чини чуда пост'о сам животиња,
зато сам на биту након свих ових година,
вози ме репчина, не треба ми промена.
Треба ми екипа моја велика к'о гомила,
сам сам ништа, с њима кидам, сваку битку добијам.
Али након победа нама нема ордења,
награда и дочека, на улуцама ложења.
Нама је довољна само спознаја,
да је БС ћелија преживела, одолела,
зато срања не чујем да ме меланхолија,
не би сморила, на колена оборила.
Можда касно је за мене торима,
али где је један пао ту се рађа стотина,
ко преживи причаће, глас се пробија,
има нас све више, улица нас дозива.

[Рефрен]
Себе не могу јер касно је,
мењам друге јер важно је,
да ако посрну, падну, негде случајно стану,
исту грешку не направе.

Мене су учили и отац и мајка,
да човеку пружим руку кад ми отвори врата,
да пожелим „Добар дан“ пре сваког другог коментара,
да све гледам у очи, не иза леђа оговарам.
То сад није на цени, од васпитања нема пара,
није фотогенично попут ријалити скандала.
Тешко се пакује, тешко се ваља,
БС га у песме ставља и поклања вама.
Јер ми смо гарда града, стара да би се променила,
веза овог безумља са славнијим временима,
спремна да гази трњем да би те усмерила,
до бољег света, наша деца да би га наследила.
Чак ни другарство до гроба не могу понети у гроб,
али могу да пренесем сагу сину свом,
о једном Синдикату с фуњарама у рату,
о ноћима уз песму, борби за разум по дану.

[Рефрен]
Себе не могу јер касно је,
мењам друге јер важно је,
да ако посрну, падну, негде случајно стану,
исту грешку не направе.

Сад је касно да се мењам, тога сам већ свестан,
живим за друге кад за себе ја то не знам.
Шта бих са собом, к'о бесан пас сам везан,
проклет сам да осећам све сузе овог света.
Нa лицу фурам смешак, а у срцу вечна сета.
Улица ме вуче па сам зато човек тежак.
И не кајем се никад што сам био дете гета,
ако клинци чују риме које сада овде цепам.
Има стварно много разлога да увек будем срећан,
ал' ја нећу бити срећан све док плачу многа деца,
све док неправда је већа и док гори много свећа,
ја ћу увек бити Феђа, све ћу ставити на плећа.
Знам да много филозофирам и тежак сам комплексаш,
јеб'о ме Дорћол, ал ја много волим њега.
И кад се много напијем да мрак из мене сева,
ја бићу вечни пример како не треба и треба.

[Рефрен]
Себе не могу јер касно је,
мењам друге јер важно је,
да ако посрну, падну, негде случајно стану,
исту грешку не направе.

Устај, живи, бори се, не клони,
ћалетова порука у ушима ми звони,
свако јутро сам је слушо к'о на смотри,
зато урезана стоји к'о мастило на кожи.
Знам да нисам испао најбољи,
ни близу оног што замишљали су моји,
висио по улици, статирао у школи,
нагледао срања од којих глава боли.
Да могу вратио бих време на почетак,
исправио грешке којих је на претек,
али ту сам где сам, имам овај живот један,
да ти бар пренесем неки савет вредан.
К'о ћале некад, понављам кроз песме,
поруке, идеје, шта се може, шта се не сме.
Стојим ти к'о пример, као светионик.
Устај, живи, бори се, не клони!

[Рефрен]
Себе не могу јер касно је,
мењам друге јер важно је,
да ако посрну, падну, негде случајно стану,
исту грешку не направе...